Istorijat kluba
Nakon opsade Nemačke 1941. godine u proleće počela je inicijativa za formiranje fudbalskog kluba, i na leto te godine se oformio fudbalski klub „Lehel“. Ferenc Šimon je postao predsednik, a trener Andraš Ludanji. Prvobitna postava se oformila od napred pomenutih igrača, a u novijoj postavi igrača bili su: Andraš Tapai (mesar), Peter Tot, Jožef Bekeši, Peter Židai, Jožef Stojko, Janoš Erdei, Mihalj Siveri (mesar), Imre Pakai, Andraš Horvat, Ištvan Kalman, Janoš (Čanji) Tapai, a Andraš Sabo i KalmanTaboroši su predstavljali rezervu. Sudija je bio Pal Vencel koji je poreklom bio iz Zrenjanina ali se oženio iz Mužlje i tu je i živeo. Prema sećanjima Andraša Tapaija: “Dreseve su krojili mužljanski krojači od padobrana onog pilota kome su u aprilskim ratovima srušili avion, a on je padobranom skočio iz aviona, pao je u reku Begej, ali na žalost nije preživeo tragičnu nezgodu. Cipele smo delom dobili, a delom su lokalni obućari pravili, sa kožnim umecima
Sportski teren „Lehela“ je bio nasuprot zgradi škole, u dvorištu zgrade Mesne zajednice, na jednom terenu bez trave, ne treba ni da kažem kako smo izgledali posle jednog proklizavanja. Treninzi su bili u kasno popodne kada se većina igrača vratila sa polja. Fudbalska lopta nam je bila na šniranje, prilikom udaraca glavom o loptu smo bili jako obazrivi, jer su šnirevi u mnogo slučajeva mogli uzrokovati povrede. Ovaj teren između zgrade Mesne kancelarije i crve je bio manji od dozvoljenog. Bili smo izrađeni, istrenirani momci. 1941-1942. godine oformio se Banski fudbalski savez, čije predstavništvo je bilo u Zrenjaninu. U ovoj kategoriji takmičenja je igrao i „Lehel“.
Nakon drugog svetskog rata predsednik lokalnog udruženja, Gabor Horvat, radio je na ponovnom oživljavanju fudbalskog tima i uvrstavanju u postojeći takmičarski nivo.
1946. godine teren „Lehela“ premešten je u dvorište škole, u centar sela. Lokalno stanovništvo je mnogo sati provelo radeći bez naknade, da bi se izidao fudbalski teren iza škole sa svlačionicama, klupama, gde su mogli sesti oni koji su stigli na vreme, a ostali su stojećki pratili utakmice. Pojedine utakmice je propratilo po 400-500 oduševljenih obožavalaca fudbala. Ako je „Lehel“ dao gol, „plehani“ orkestar je počeo svirati neku pesmu, i sa ovim su dodatno potpirivali navijačku atmosferu.
1946. godine podmladak fudbalskog kluba „Lehel“ je stigao na Republičko polufinale. Tamo je protivnik bio niko drugi no „Crvena Zvezda“, koji se itekako namučio da bi postigao minimalnu prednost od 1:0. To je bio najveći uspeh fudbalskog kluba „Lehel“.
Predsednik kluba, Mikloš Karl, i predsednik Mesne kancelarije, Šandor Madaras, su odlučili da za potrebe „Lehela“ izgrade novi fudbalski teren na „bugarskom redu“ (sadašnji teren „Lehela“- slika 106.), parcela je bila u privatnom vlasništvu.
Puno vremena je prošlo dok su uspeli da srede pitanje svojine, da bi fudbalski teren mogao da se izida. Na prvenstvu 1969/1970. godine rukovodstvo u novom sastavu: Janoš Višnjei, predsednik, Đerđ Svertecki, sekretar i Lajoš Juhas, računovođa, su nakon dugo konsultacija odlučili da podmlade klub, sa inovativnim idejama se izgradio sportski centar na terenu, sa svlačionicama, kancelarijama i tribinama koje raspolažu sa 500 sedećih mesta, sa pomoćnim terenom i malim terenom, koji su kasnije izbetonirali, i koristili su ga i dan danas koriste rukometaši – tokom sedamdesetih godina mnogi visokoligački klubovi nisu imali takve uslove za trening. Građevinski materijal za izgradnju sportskog centra delom su obezbedili iz sredstava samodoprinosa, a delom iz doprinosa dobrovoljaca. 1970. godine fudbaleri „Lehela“ su igrali sa fudbalskim timom Seghalmi „Medos“ iz Mađarske, u Mađarskoj, i ostvarili kontakt.
Na početku 21. veka, kao rezultat promene stava rukovodstva, kao cilj je istaknuto otvaranje škole fudbala tinejdžerima, i to dece iz škole po godištima. Kao rezultat ove ideje nakon kraćeg vremena više desetina dece je jurilo loptu na fudbalskom terenu „Lehela“. Polako ali sigurno su se deca impregrirala u omladinski tim i u prve timove. Tim je igrao na Opštinskom nivou, sa promenljivim uspesima. U ovo vreme se izgradio i pomoćni teren i na pojedinim delovima rukometnog terena su postavili osvetljenje. Sada prisutnost dece prelazi i 50 učesnika. Sportski centar je podeljen između fudbalskih timova i rukometnih timova, i zajednički ga koriste.
